Wp/isv/Русскы језык

Русскы језык јест източнословјанскы језык, чест словјанској вєтвы индоевропејској језыковој родины, народны језык русов. Јест једин из највыше користаных језыков свєта: 6. по обчему числу говоритељев и 8. по числу говоритељев, ктори владајут јим ако родным. Русскы јест такоже највыше користаны словјанскы језык и највыше користаны језык Европы ако географично, тако и по числу говоритељев језыка како родного.

Jezyk

Русскы

rus.: русский, русский язык
Оземје, кде русскы јест језык бољшести људиј (сињим) или меншинства (свєтлосињим)
Obča informacija
Ozemja	Росија, Украјина, Бєлорус, државы Централној Азије, русскојезычна диаспора
Narodnost	руси
Govoritelji	260 милионов (2014)
Pismo	кирилица (русска азбука)
Služebny status
Služebny jezyk	Росија Бєлорус Казахстан Кыргызстан ине ентитеты
Jezyčna organizacija	Институт русского језыка Росијској академије наук
Jezyčna rodina
Индоевропејске језыкы Балтословјанске језыкы Словјанске језыкы Източнословјанске језыкы

Русскы језык јест државны језык Росије, једин из државных језыков Бєлоруси, једин из служебных језыков Казахстана и Кыргызстана. Јест главны језык меджународного доразумєванја в централној Евразији, в източној Европє и в државах былого Совєтского сојуза, једин из 6 работных језыков Организације сједињеных народов, Унеско и реда иных меджународных организациј. Число говоритељев русского језыка в Росији јест 137.5 милионов људиј, всєго в свєту на русском говорет около 260 милионов људиј.

Фонологичны строј русского језыка можливо характеризовати хисторично осложеным стројем консонатизма, ктора вклјучаје 37 сугласных гласок, и мење сложеным стројем вокализма, в ктору входет 5 или 6 самогласок. При том како в строју самогласок, тако и в строју сугласных иззначајут велику разнородност позицијных измєн. Наприклад, самогласкы в безударных позицијах ослабјајут и в реде случајев не различајут. Ударјенје в русском језыку јест динамично, разномєстно и подвижно.

По морфологији русскы језык јест главно флексивны, синтетичны. Граматично значенје лексем прєдавајут, обычно, с помочју флексиј. Кажда флексија обычно изражаје једночасно нєколико значениј. Разом с синтетичными формами в русском језыку погледајут развој првєстков аналитизма.

Синтаксу русского језыка можливо характеризовати односитељно свободным поредком слов, односоставными и двусоставными простыми прєдложенјами, 3 видами сложеных прєдложениј, активноју рољеју интонацијных срєдств.

Основа лексикалного состава русского јест собствено русска. Срєдства додаванја в словосбор — образованје новых слов по собственым моделам и позајманје из иных језыков. К ранным позајетым словам односет словјанизмы (слова из иных словјанскых језыков), гречизмы и тјуркизмы. С 18. столєтја прєвладывајут нидерландске, нємечске и французске позајете слова, с 20. — англицизмы.

Диалекты русского језыка групујут в 2 нарєчја: сєверно и јужно. Меджу нарєчјами находет се прєходне срєднерусске диалекты, кторе стали основоју нынєшњего книжевного језыка.

В хисторији русского језыка удєљајут 3 основных добы: староизточнословјанскы, обчи прєдок русского, бєлорусского и украјинского (6–14. столєтја), старорусскы (14–17. столєтја) и народны русскы језык (с срєдины 17. столєтја). В основє писменности русского лежи старословјанска кирилица.

Наукы о русском језыку обче именујут лингвистичноју русистикоју.

Назва

Напис «ру́сьскїи ıaзы́къ» из книгы-азбукы росијского издатеља Бурцова, 1637 рок. Тврды и меккы знакы сут написане чрез јерок.

Назва «русскы језык» односи се к стародавној назвє народа и краја «Рус». Вслєд реда хисторичных измєн возникнули соврєменне назвы језыка, народа и државы: «русскы језык», «руси», «Росија».

В разны час к језыку разом с придавником «русскы» в Росији користали такоже придавникы «росијскы» и «великорусскы». Првы произходи од гречској назвы Руси, «Росија», а другы од назвы области «Великоросија». Назва «росијскы језык» возникла в 17. столєтју и стала широко користаноју в 18. столєтју, так, наприклад, јеј користал росијскы научник Михаил Ломоносов в «Росијској граматикє». В првој половинє 19. столєтја та назва стала застарєлоју. Назва «великорусскы» (или «великоросскы») возникла вслєд раздєла оземиј на Малу Рус, Бєла Рус и Велику Рус и најчестєје была користујема не дља описа русского језыка цєлком, а дља описа нарєчиј великоросов. В почетку 20. столєтја придавник «великорусскы» прєстали користати.

Географичне дане

Оземје и число говоритељев

Основна оземја разпрострањенја русского језыка јест Росија. По даным росијского списа насељенја 2010 года число говоритељев русского језыка јест 137,495 тысечев људиј, из нјих русов — 110,804 тысеч људиј. В градах русскым језыком владајут 101 милионов људиј (99.8%), в селскых оземјах — 37 милионов људиј (98.7%). Как родны русскы језык в спису означили 118,562 тысеч људиј, из нјих русов — 110,702 тысеч, украјинцев — 1,456 тысечев, татар — 1,086 тысечев.

Кромє Росије русскы језык јест разширјены такоже в реду иных држав, кторе были честју Совєтского сојуза. По разным даным, говоритељев русского в тутых државах сут од 52 милионов (2005) до 94 милионов људиј (2010). Сугласно спису насељенја 2001 рока в Украјинє 7,994 тысечев русов и 6,280 тысеч људиј иных народов (из кторых 5,545 тысечев — украјинци) назвали родным русскы језык. Јешче 17,177 тысечев људиј сказали, что свободно јим владајут. Сугласно спису 2009 рока в Бєлоруси родным језыком назвали русскы 3,948 тысечев људиј, из јих 2,944 тысечев бєлорусов и 756 тысечев русов. Језыком домашњего споразумєванја русскы јест дља 6,673 тысечев људиј (5,552 тысечев белорусов и 758 тысечев русов). Иным језыком, кторым они свободно владајут, русскы назвали 1,305 тысечев људиј.

В Казахстану сугласно спису насељенја 2009 рока русскы језык назвали родным 3,747 тысечев русов (98,8%), покромє, срєд всех казахстанцев возрастом од 15 роков 11,741 тысеч људиј (94,4%) означили, что разумєјут устну русску рєч, 10,725 тысеч (88,2%) свободно читајут, 10,309 тысечев (84,8%) свободно пишут. В Узбекистану число говоритељев русскым језыком оцењајут од 3.6 милионов (2005) до 11.8 милионов људиј (2009–2012) при 1.1 милиону русов в државє. В Кыргызстану сугласно спису 2009 рока русскым језыком како родным владали 482 тысечев људиј, како другы језык споразумєванја користали 2,109 тысечев људиј, затом всєго 2,592 тысечев (48% насељенја краја).

В спису насељенја 2004 рока в Молдавији русскы језык назвали родным 97.2% из 201 тысечев русов, 31.8% из 282 тысечев украјинцев, 5.8% из 147 тысечев гагаузов, 2.5% из 2,565 тысечев молдавцев. Језыком повседњего споразумєванја назвали русскы 16% из 3,383 тысечев обыватељев Молдавије. В спису 2011 рока в Латвији језыком повседњего споразумєванја русскы назвали 699 тысечев људиј, вкључно 460 тысечев русов, 90 тысечев латышев и 54 тысечев бєлорусов.

Велико число говоритељев русского језыка живе такоже в иных државах Европы, в США, Канадє, Израелє и многых иных крајах. Највелико число носитељев русского как родного внє былого Совєтского сојуза знаменовајут в США (730 тысечев људиј, 2000) и в Нємцији (боље 350 тысечев људиј, 2011). Число носитељев русского как родного в свєту оцењајут в 166.2 милионов људиј (2015), число говоритељев русскым как другым језыком оцењајут в 110 милионов људиј (2009). По разным оцєнкам, обче число говоритељев на русском јест коло 260 милионов људиј (2014). Кромє Росије и иных былых оземиј Совєтского сојуза, русскым језыком к 2010 року владали в Източној Европє и на Балканах — 12.9 милионов људиј, в Западној Европє — 7.3 милионов, в Азији — 2.7 милиона, на Близком Изтоку и в Сєверној Африкє — 1.3 милион, в Африкє к југу од Сахары — коло 100 тысечев људиј, в Латинској Америкє — коло 200 тысечев, в США, Канадє, Австралији и Новој Зеландији — вмєсту 4.1 милиона.

Сполочно-језычна вєдомост

До 1991 рока русскы језык был језыком меджународного споразумєванја в Совєтском сојузу и фактично был државным језыком СССР. Јего продолжајут користати в државах, кторе прєдже были честју СССР: како родны језык дља чести насељенја и како језык меджународного споразумєванја дља всего насељенја тутых држав. Тутчасно русскы језык имаје служебны статус в Росији и в реде држав и крајин, кторе находет се на постсовєтском простору. Во многых државах, кде русскы језык јест официално служебны, јего функције односно језыков домородных народов крајев сут ограничене.

Служебно станје русского језыка в разных државах на картє Евразије.

Сугласно конституције Росије (1993) и закону «О државном језыку Росије» (2005) русскы језык јест служебны на всех оземјах Росије. Јего користајут во всих областах политичного, економичного, сполочного и културного житја Росије, на њем учет в школах и университетах. В републиках-крајинах Росије русскы такоже имаје статус државного разом с домородными језыками тых републик.

Русскы језык јест државны в Бєлоруси (разом с бєлорусскым), в честично познаној Јужној Осетији (разом с осетинскым) и в непознаных Приднєстровју (разом с молдавскым и украјинскым) и Донєцкој и Луганској народној републиках. Русскы језык јест служебны језык државных институциј (але пониж државного в статусу) в Казахстану, Кыргызстану и в честично познаној Абхазији. Русскы јест једин из регионалных служебных језыков или језык националного меншинства в Арменији, в Пољскє, в молдавској крајинє Гагаузија, в норвежској крајинє Шпицберген и в понєкторых административных јединицах Румуније и Украјины.

Русскы језык јест служебны или работны в реду меджународных сједињениј и организациј: Организација сједињеных народов (ОСН) и понєкторе јеј институције, Содружство незалежных држав (СНД), Организација Договора о колективној безопасности (ОДКБ), Евразијскы економичны сојуз (ЕАЕС), Шанхајска организација сутрудничства (ШОС), Организација по безпечности и сутрудничству в Европє (ОБСЕ) и тако даље.

Русскы језык једнако користајут не једино в тех крајах, кде он имаје служебны статус. Како једин из свєтовых језыков, русскы користајут в разных областах меджународного споразумєванја, особливо како «језык наукы» и како срєдство споразумєванја научников из разных крајев и како срєдство схрањенја људскых знаниј. На русском језыку јествује богата собствена умєтничска, научна и технична книжевност, на русском језыку в прєводу јествује многа творба свєтовој културы и наукы. Сугласно електронној базє прєводов Index Translationum, русскы јест једин из најкористујемых при прєводу језыков в свєту. Срєд језыков, на кторе прєводет книгы, русскы јест на 7. мєсту. Срєд језыков, с кторых прєводет книгы, русскы јест на 4. мєсту. В 2013 году русскы стал 2. по популярности језыком Интернета.

Нарєчја

В соврєменном диалектичном дєљенју русского језыка оземја разпрострањенја русскых нарєчиј дєлет на двє области: прва вкључаје централне обсегы европејској чести Росије — почеткове оземја жилишча русов, на кторој изпрва, главно до 15. столєтја, јавили се русске нарєчја и русскы народны језык; друга обсегаје Срєдње и Долно Поволжје, Кавказ, Урал, Сибир, Далекы Изток и ине оземја позднєјшего жилишча русов, на кторых они селили се уж послє образованја русского народа, русского језыка и јего нарєчиј, с 16. и до 20. столєтја.

В оземјах ранего образованја јавили се двє великы групы русскых нарєчиј: сєверно и јужно, кторы характеризује ред противлеглых диалектичных јавјениј. Наприклад, дља сєвернорусскых нарєчиј сут характеристичне оканје, експлозивно образованје гласкы /g/ — [ɡ], тврдо -т в доконченјах глаголов 3. особы (но́сит, но́сят); форма именников в родитељнику у жон[ы́]; таке слова, како зы́бка, о́зимь, ла́ет и т. д. Тутым диалектичным јавјенјам сут противлегле чрты јужнорусскых нарєчиј: аканје (изговор [a] на мєсту [o] в слогах без ударјенја), фрикативно образованје /g/ — [ɣ], мекко -т’ в доконченјах глаголов 3. особы (но́сит’, но́сят’); форма у жен[é]); слова с тымиже смыслами лю́лька, зеленя́, бре́шет и т. д.

Јешче једноју великоју групоју нарєчиј в русском језыку сут прєходне срєднерусске нарєчја. Оне не имајут обчих дља себе чрт, вмєсто того јих характеризује комбинација разных чрт из сєверных и јужных нарєчиј: все меджи срєднерусскых нарєчиј обсегајут, из једној страны, сєвернорусскы експлозивны изговор /g/, а из иној страны, јужнорусско аканје. Дља нарєчиј поздного образованја сут характерне одсутство јасного диалектичного дељенја, пестрост нарєчиј с малыми оземјами, бытје смєшаных нарєчиј прєселенцев из разных крајин, прєд всем повторенје чрт, кторы сут вєдоме в оземјах ранего образованја.

Диалектологична карта русского језыка 1965 рока с нарєчјами на основє јих првотного образованја

Сугласно диалектичној дєлбе русского језыка, ктору прєдложили в 1965 року совєтске језыковєдкы Капитолина Захарова и Варвара Орлова, срєд сєверных, јужных и срєднерусскых нарєчиј удєљајут слєдне групы нарєчиј и нарєчја, кторе не приступајут до самостојных груп:

• Сєверно нарєчје:
  • Ладого-тихвинска група нарєчиј
  • Меджузоналне нарєчја сєверного нарєчја
    • онєжска група нарєчиј
    • лачске нарєчја
    • бєлозерско-бєжецке нарєчја
  • Вологодска и костромска групы нарєчиј
  • Архангељска (поморска) група нарєчиј
• Јужно нарєчје:
  • Западна група нарєчиј:
    • врхноднєпровска група нарєчиј
    • врхнодєснинска група нарєчиј
  • Меджузоналне нарєчја А јужного нарєчја
  • Курско-орловска група нарєчиј
  • Меджузоналне нарєчја Б јужного нарєчја
    • туљска група нарєчиј
    • јелецке нарєчја
    • оскољске нарєчја
  • Рјазанска (източна) група нарєчиј
• Срєднерусске нарєчја:
  • Западне срєднерусске наречја
    • западне срєднерусске окајуче наречја
      • новгородске нарєчја
      • гдовска група нарєчиј
    • западне срєднерусске акајуче наречја
      • псковска група нарєчиј
      • сєлигеро-торжковске нарєчја
  • Източне срєднерусске нарєчја
    • източне срєднерусске окајуче нарєчја
      • владимирско-поволжска група нарєчиј (вкључаје твєрску и нижноновгородску подгрупы)
    • източне срєднерусске акајуче нарєчја
      • отдел А източных срєднерусскых акајучих нарєчиј
      • отдел Б източных срєднерусскых акајучих нарєчиј
      • отдел В източных срєднерусскых акајучих нарєчиј
      • нарєчја чухломского острова

Кромє нарєчиј и групп нарєчиј удєљајут такоже особливе оземне јединице — диалектичне зоны, кторе играјут помочну рољу: западна, сєверна, сєверозападна, сєверноизточна, јужна, југозападна, југоизточна и централна зоны.

Писмо

Дља писма в русском језыку користајут алфабет на основє кирилицы. Соврєменны русскы алфабет јест кирилица в граджанској модификацији. Кириличскы алфабет был створјены на основє бизантијского гречского алфабета с додатком букв дља означенја особливых словјанскых гласок. На Руси кирилицу почели користати не позднєје почетка 10. столєтја, а широко разпространила се она в процесу христијанизације. С 10. по 18. столєтја тип фонта русској кирилице имал измєны — в разны час користали устав, полуустав, скоропис и т. д. С 18. столєтја кириличскы алфабет користајут једино в вєрозаконној книжевности, а во всих иных областах користајут граджанскы шрифт, кторы введл Пјотр 1. в 1708 року. Надаље изглед и правопис прошли ред измєн (наибоље значне из кторых были в реформє 1918 рока), послє кторых были изкључене буквы і, ѣ, ѳ и ѵ, была доданоју буква й и опционаљно буква ё. Днешње без малого всекде користајут изглед и правопис 1918 рока, једино малы удєл изданиј внє Росије користаје «дореформены правопис».

Соврєменны алфабет русского језыка имаје 33 буквы.

Алфабет русского језыка

Буква	Обычны изговор	Назва в језыку
А а	/a/	а
Б б	/b/	бе
В в	/v/	ве
Г г	/ɡ/	ге
Д д	/d/	де
Е е	/je/ или /ʲe/	је
Ё ё	/jo/ или /ʲo/	јо
Ж ж	/ʐ/	же
З з	/z/	зе
И и	/i/	и
Й й	/j/	и кратка
К к	/k/	ка
Л л	/l/	ељ
М м	/m/	ем
Н н	/n/	ен
О о	/o/	о
П п	/p/	пе
Р р	/r/	ре
С с	/s/	ес
Т т	/t/	те
У у	/u/	у
Ф ф	/f/	еф
Х х	/x/	ха
Ц ц	/ts/	це
Ч ч	/tɕ/	че
Ш ш	/ʂ/	ша
Щ щ	/ɕː/	шча
Ъ ъ	/-/	тврды знак
Ы ы	/ɨ/	ы
Ь ь	/ʲ/	меккы знак
Э э	/e/	е
Ю ю	/ju/ или /ʲu/	ју
Я я	/ja/ или /ʲa/	ја

Правопис русского језыка односи се к морфологичному типу с елементами фонетичного и традицијного типов. Разне виды морфема с различјем в положенју гласок пишут равнако: водá [vɐˈda] — во́ды [ˈvodɨ], дуб [dup] — дубы́ [dʊˈbɨ]. Фонетичны принцип користајут в невеликом числу случајев. К јему односи се запис прєдрасток с конечноју гласкоју /z/: разбить, безоружный) прєд буквоју, ктора прєдаје самогласку и звучну сугласку, але воспалённый, исписать прєд буквоју, ктора прєдаје беззвучну сугласку. Такоже к јему односи се запис ы вмєсто и в почетку корења послє прєдрасток с тврдоју сугласкоју на концу: предыстория, разыграть и т. д. Невелико јест и число случајев традицијного типа записа: собака, генеалогия, колибри, расти, доброго, ночь (але луч) и т. д.

Ударјенје в русском језыку на писму обычно не означајут, једным из случајев, когды знак ударјенја ´ могут написати над самогласкоју, јест нуджа различати хомографы: зáмок и замóк.

Хисторија

В хисторији русского језыка удєљајут три основных периоды:

1. староизточнословјанскы (такоже јест знајемы како дрєвнорусскы)
2. старорусскы
3. период народного језыка

О староизточнословјанском језыку обычајно мнєвајут в русистикє како почетковом ступењу хисторичного развоја русского језыка, але јего хисторија јест обча хисторија всех соврєменных језыков източнословјанској групы.

Внєшње линкы

•  Vikipedija, svobodna enciklopedija na russkom
• Tutoj članok imaje prěvod iz članka "Русский язык" v Vikipediji na russkom (spis avtorov; dozvoljeńje CC BY-SA 4.0).