Onako kako su nekad opremane knjige, danas opremaju novčanike, boce i priveske za ključeve. Počelo se pisati s tri prsta, nastavilo prekucavati sa dva, sada se klikće jednim. Biće dobro ako se s jednim i završi, ako na kraju, kao i na početku, taj jedan opet ne bude palac.
Možda se ni u jednom veku koliko u dvadesetom nije toliko glagoljalo o promenama i preobražajima, obnovi i izgradnji, novom dobu i novom čoveku. I ne samo glagoljalo, nego su za taj naum poklanjani milioni. Razume se, da u tome ni mi nismo izostali i u borbi za takav napredak postigli najveći nazadak u istoriji.
Vuk Karadžić je rekao da u crnogorskim narodnim pesmama ima više istorije nego poezije. I to je shvaćeno kao velika primedba crnogorskim narodnim pesmama. Ja nisam tako razumeo Vuka. Tamošnja istorija i nije istorija, nego pre mitologija i poezija. Poezija - to je jezik, a jezik je, opet, ne samo jedini živi svedok svih vremena, nego i jedina institucija koju imamo od samoga početka. To nam je najsačuvanija biblioteka, najverodostojniji arhiv, riznica iz koje nije ništa nestalo. I razume se da su u toj instituciji najzaposleniji pesnici. Usmena civilizacija nikada nije presuta u pismenu. Taj pretovar traje ali jaz ostaje, i možda nikada neće biti prekoračen.
Prave pesnike jezik pronalazi da kroz njih govori ono što hoće. Pomišljao sam da jezik živi svoj paralelni život, i da više brine o nama nego mi o njemu. Da je on u našoj vlasti a ne mi u njegovoj - davno bi nestao.
U svakodnevnoj komunikaciji se vrši silna redukcija jezičkoga blaga. Tako se, na drugoj strani puni ustava jezika, u koju se uliva sve što ne dolazi do javne reči. U naše vreme podignuta je jedna od najvećih buna o kojoj se ne govori. To je buna protiv samog govora. Utvrđeno je da je već sve ispričano i sve znano, i sve kompromitovano, i da možemo da se sporazumevamo sa nekoliko reči i nekoliko gestova. Tako se preporučujemo da smo ljudi svoga vremena, i da nikoga ne gušimo svojom pričom. Ko god kaže više od tri rečenice, neko drugi pokazuje na vrat i šapuće "smor", "guši". Tako je nastao novi esperanto. Rečima "ups", "vau", "super", postiže se više nego sa hiljadu reči. Pušta se muzika na najjače, i taman kad pomislite da je kraj neke melodije, pokaže se da je to početak nove. Nema predaha, da neko ne bi iskoristio pauzu i nešto rekao. Nikada nije bilo toliko "pametnih ljudi" koji ništa nisu rekli, i toliko cenjenih govornika koji nikada nisu formulisali nijednu rečenicu. To je svetska pobuna i za nju postoje i veliki razlozi. Čovek se teško kompromitovao sa svojim pričama. Zato danas, ako s nekim progovorite više od par konvencionalnih fraza, vi ste sumnjivi ili kao terorist, ili kao davež, ili kao sumanut, ili ko zna već kakav sumnjiv tip. Danas na svetu postoji samo jedan jezik. To je engleski. Svi ostali jezici su postali dijalekti. Za po kući. Naravno, da to nije oksfordski engleski, već tzv. broken ingliš od sto reči koje zna čitava planeta. I ona se manje-više sporazumeva sa tih sto reči. Ali, da se vratimo na početak. Moja ideja je ova: koliko god da se ova redukcija širila i imala tako moćna oružja u svojim rukama, i koliko god Si-En-En svodio sudbinu sveta na svoju minutažu i svoj džepni rečnik - na drugoj strani se puni ustava jezika, i ona narasta kao povodanj, tražeći usta na koja će da progovori i čeka knjigu u čije korice će da se smesti.
Njegoš je ispraznio jedan okean jezika, koji se punio vekovima. Zato njegovo delo i njegova misao nisu delo jednog čoveka, nego delo jednog naroda. Već je rečeno: "kad bi nestao srpski narod, a ostao 'Gorski vijenac'" - ostalo bi dosta. To je napisao niko drugi do Miloš Crnjanski. I to znači - i srpski narod se imao "rašta i roditi" i postojati.
Uvek sam čitao više knjiga istovremeno, a uz to pratio ono što je tek objavljeno. Generalno, sve ono što sam čitao u svojoj mladosti, kao da nisam čitao. I koju god od tih knjiga da sam krenuo da čitam ponovo, čitao sam je kao novu i gotovo se ničeg nisam sećao. I preporučujem svakome ko misli da je neku knjigu čitao, da je pročita još jednom pa će se uveriti da nije. Velika knjiga je samo ona koja može da se čita uvek. Ove godine sam, recimo, čitao Knuta Hamsuna. Nema tamo ni jedne reči koja je istrulila. To je sama nervatura jezika bez suvišne reči - sama muzika, sama lepota. Jedne iste pesme čitao sam stotinu puta i nikada nisam poverovao da sam neku do kraja dočitao. Jer, ako nešto u njoj ne ostane nepročitano, pesma je završila svoj život. Čitao sam nedavno "Travničku hroniku".
Meni su ljudi govorili kako im se sviđa moja pesma, ali im se ne sviđa moja politika, pa ne znaju kako da tu pesmu odbrane od mene. A ja sam uveren da uvek govorim isto - samo je to isto u pesmama uvek bolje, i da se ne bavim politikom i da to čime sam se bavio nije politika. Da je to bio samo pokušaj da se nešto promeni, a čestiti ljudi uvek veruju da je nešto moguće promeniti; pa ih je vrlo lako upecati na taj poziv. Međutim, pokazuje se da sa njima manipulišu i jedni i drugi, a da je na šteti naše pozvanje, ono zbog čega smo rođeni. I vlast i opozicija slušaju šta govorite, ali niko neće da posluša. Time što su vas pustili da govorite, oni ostavljaju utisak da ste vi učestvovali u onome sto su oni odlučili i da delimo odgovornost. Mislim da se i od vlasti i od opozicije distanciraju baš ljudi kulture. Beograd je u tom smislu, usuđujem se to da kažem, veća evropska prestonica od mnogih većih i slavnijih. Bolje su posećene pesničke večeri i književne tribine u Beogradu nego bilo gde u svetu i to od veoma ubedljive i upućene publike. Mislim da se kod nas piše velika poezija i da naša publika to oseća. Kao da se u poeziji čuva neka istina i podiže standard našega mišljenja i govora. Ljudi su siti splačina kojima su svakodnevno zapljuskivani. Toliko prisustvo publike na književnim večerima istovremeno je i vrsta kritike naše javne reči koja je do te mere srozana.
Ja sam u Valjevu proveo svoje najlepše godine, svoju mladost. Tu sam upoznao Srbiju i zavoleo Srbijance i nekako mi je Valjevo bilo sinonim Srbije i srpske demokratije i srpske tradicije. Ali Valjevo je takođe imalo nesto od te mimikrije, s obzirom na to da je ta okolina Valjeva bogata oni nisu baš morali da naprave toliki reveranš pred samim režimom. Da bi Srbija postala Srbijom, da bi stala na svoje temelje i da bi se setila sebe i svojih vrednosti, nije potrebno da se mnogo priseća koje bi to vrednosti bile. Postoje dve institucije koje srpski narod ima od samoga početka. To su njena dinastija i njena crkva.
Crnogorci, jedini deo srpskog naroda koji nije morao da dokazuje šta je, krenuo je da dokaže ono što nije.
Ne možemo s guslama y 21. vijek! Srbi naprijred — gusle stoj! Šta da se radi? Što to nisu rekli ranije? Dvadeset vijekova je moglo, a sad odjednom ne može, kao da je 21. vijek gori od svih prethodnih vjekova. Da smo znali ne bismo s guslama ni kretali na toliki put. Na jedvite jade smo se nekako dopeljali do pred kapiju 21. vijeka i sad treba da se tu razdvajamo. I ne znamo ko je koga dovdje doveo: one nas ili mi njih. Ni ko je postao sporan: mi, gusle ili ono što gusle pamte i govore. Nemoguće je da mi valjamo, a gusle ne valjaju. Možda bi trebalo da mi ostanemo y 20. vijeku, a one neka prođu dalje da pričaju našu pogibiju.
Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto ga otimaju?