Ljudevit Vuličević, je bio srpski pisac, esejista, filozof i sveštenik.
Citati
editJa sam samotnjak, kome je Gospod podario za zavičaj srpsku zemlju.
Pametan Srbin nikada ne može ozbiljno reći: „Srpsto mi je dosta“, Srbi, Hrvati, Česi, Slovenci, Poljaci, Bugari - jaki su samo ako im se narodnost razvija i utvrđuje u slavjanstvu. Ako izađu iz tog skupa, tuđin će ih lako pogubiti. Mi smo razne grane jednog stabla, strune istih gusala, delovi smo jednog tela. Kad je samo jedan njegov deo ranjen, celo telo pati.
Čuvstviteljno srce je za ljubav od Boga stvoreno. Ljubavi nema mesta samo u srcu hladnom i nečuvstvenom. Bolje ne postojati, nego postojati a ne osećajući ništa.
Uvek se opominji opšte taštine. Mriju ljudi, mrije zverinje, mrije trava, vene lepo cveće, mriju i zvezde, sve mrije. Ipak, ništa nije bez svoje svrhe, sve proizilazi svojim uzrokom, i sve teži svojoj svrsi.
Najteže je govoriti o ljubavi i lepoti, zato se pred lepotom ćuti.
Veleumni i prosti ljudi sliče, njima se istina otkriva. Veleumni je dokučio razumom, a prosti srcem i ljubavlju. Najgori su srednji ljudi, srednji ljudi - nikakvi ljudi.
Najgore su one strasti koje potiču iz samoljublja, a to su gramzivost i škrtost.
Ugled i bogatstvo bez prosvećenosti, ne pomažu ni narodu ni potomstvu.
Čovečija vrednost je u patnji. Iz uživanja ni jedan čovek velik nije izašao. Izlaze carevi, kraljevi, ali retko i jedan od njih istinito veruje. Veličanstvo nije u rečima i u krpama, nego u duši.
Ako u sebi imaš lepotu, izvan sebe ćeš videti lepotu, jer izvan sebe vidimo samo što u sebi imamo.
Gospodari se nameću, ali se i ruše.